Istorija

slide_10 slide_1

 

1945. godine formiran je fudbalski klub „Radnički“ koji je tokom godina koje su usledile postao zaštitni znak grada. Od 1969. godine klub se sa kraćim prekidima takmiči u drugoj saveznoj ligi i na „večitoj listi“ se nalazi među prvih dvadeset klubova u zemlji. Jedan od najzaslužnijih ljudi za ovakav uspon Radničkog sigurno je Dragan Nikolić. Izuzetan sportski radnik i veliki zaljubljenik u fudbal bio je na čelu „belih“ u trenucima najvećih uspeha. Rukovodstvo kluba ga je u znak zahvalnosti proglasilo za doživotnog počasnog predsednika, a takođe i stadion Radničkog nosi njegovo ime.

U tri navrata 1975/76., 1976/77. i 1995/96. Radnički je bio na domak plasmana u Prvu saveznu ligu. U tim sezonama Radnički je osvajao treće mesto u prvenstvu, a u elitu su ispred njega odlazili Vardar Skoplje, Priština i Napredak Kruševac. U najmasovnijem takmičenju, Kupu Jugoslavije, 1975/76. stigli su do četvrtfinala gde su poraženi od Dinama iz Zagreba. Pre toga u osmini finala „beli“ su pobedili veliku Crvenu zvezdu rezultatom 4:2. U sezoni 2004/05. Radnički je stigao do četvrtfinala Kupa Srbije i Crne Gore, kada je u Pirotu poražen od beogradskog Rada sa 1:0.

Ono što je možda i značajnije je da su boje kluba nosili mnogi sjajni pojedinci. Dres sa državnim grbom oblačili su: Jovan Anđelković, Jovan Stanković i Radivoje Manić. U dresu Radničkog najviše je pružio Miroljub Đorđević, koji je za Radnički odigrao 408 zvaničnih utakmica i postigao 150 golova, taj njegov rekord još dugo neće biti dostignut. 1995. godine povodom proslave pedesetogodišnjice kluba proglašen je za najboljeg igrača „Radničkog“ svih vremena. Takođe je mnogo velikih asova koji su sa strane dolazili u Pirot i ovde započinjali sjajne karijere poput: Slobodana Janjuša, Ljube Stevanovića, Milana Radovića, Mateje Kežmana, Nenada Jestrovića, Milijana Tupajića, Vladimira Petkovića, Ivana Gvozdenovića.